Istorijske zablude toliko su ukorenjene u naše poimanje istorije da je svaki pokušaj da se naša istorijska svest oslobodi mitomanije i fatalističke vezanosti za jednom usvojene i prihvaćene zablude više nego dragocen. Upravo je to i jedna od glavnih težnji Čedomira Antića u knjizi "Istorija i zabluda" (Evoluta - Beograd, 2005. godine) da pokaže kako u istorijskom tkivu deluju uvrežene zablude i predrasude i koliko one čine deo našeg istorijskog iskustva.
U poslednjoj deceniji dvadesetog veka iskusili smo svu tragičnost spoja istorijskih zabluda i politike. O tome svedoči ova knjiga, u kojoj je Čedomir Antić izneo i ponekad gorku spoznaju o veličini, ali i padu istorije i njenom tragičnom svođenju na derivat politike. To je, inače, najopasnija pozicija u koju istorija može da dođe i koje je autor i te kako svestan, o čemu ubedljivo govori na stranicama ove knjige. Kako, onda, otrgnuti istoriju iz tog kobnog zagrljaja političke instrumentalizacije i zabluda? Kroz veoma zanimljivo i lepo napisane priče o najpoznatijim i najtvrdokornijim zabludama u istoriji Čedomir Antić je demonstrirao i svojevrsni pogled na istoriju, nastojeći da pokaže da je izuzetno težak i izazovan put od ukorenjenih i nepomirivih zabluda do istorijske svesti, koja ne počiva na mitovima i predrasudama već na racionalnom i ozbiljnom sagledavanju istorijskih shvatanja.
Objavljujemo deo Antićeve priče o zlatnim kašikama i viljuškama. M. Vučinić
Viljuške stigle tek u 16. veku
Događaj vezan za priču o zlatnim viljuškama i kašikama navodno se odnosi na značajan istorijski susret između cara Svetog rimskog carstva, Fridriha I Barbarose i velikog župana Stefana Nemanje u Nišu u XII veku (1189). Tada se car predvodeći Treći krstaški rat na putu ka Carigradu sastao sa srpskim vladarem, što predstavlja i prvi veliki izlazak srednjovekovne Srbije na pozornicu međunarodne politike. O pojedinostima sastanka u Nišu danas znamo malo, da je bio raskošan, ne treba sumnjati, ali ne u meri u kojoj bismo danas, uzimajući u obzir prilike u Srbiji četrnaestog veka, mogli da zamislimo. Još u vreme unuka Stefana Nemanje, Uroša I, vizantijski posetioci pamtili su skromnost, jednostavnost i čak primitivnost srpskog dvora, nedostatak ceremonije i zgražavali se nad činjenicom da su članice vladarske porodice prele. Ipak, u popularnoj uspomeni nastaloj verovatno tokom XX veka ostala je predstava prema kojoj je Stefan Nemanja navodno prilikom zajedničke večere jeo sa mnogo pristojnosti potpomažući se zlatnim escajgom, dok je nemački car navodno jeo halapljivo i razume se rukama.
Autentičnost ove priče prilično je sumnjiva, i to ne samo zbog nedostatka izvora i skromnosti savremenog srpskog dvora, već i zato što je motiv sa zlatnim kašikama i viljuškama autentično prenesen u Srbiju iz drugih balkanskih zemalja, pre svega Grčke i Bugarske. Kada je početkom vladavine nacista u Nemačkoj zbog navodne paljevine Rajhstaga suđeno Georgi Dimitrovu, budućeg šefa Kominterne i bugarskog predsednika, jedan od svedoka optužbe, sam Herman Gering, nazvao je običnim varvarinom. Dimitrov mu je na to spremno odgovorio kako zaista nema ni najmanje prava da mu se tako obraća pošto su njegovi vladari jeli golim rukama dok su bugarski carevi koristili zlatne viljuške. Ono što međutim ni Dimitrov, ni Gering, ni mnogobrojne srpske patriote iz devedesetih godina XX veka nisu znali jeste da su viljuške, kakve su sami poznavali, donesene u Evropu tek u XVI veku, i to u elizabetansku Englesku.
(Iz knjige Čedomira Antića
"Istorija i zabluda")
