Nezaceljene evropske rane
Zapad nikad neće naučiti da se ne meša u pitanja koja ga se ne tiču, zato što ga vode (pro)američke vlade- bilo da su „republikanske“, bilo „neokonzervativne“, bilo „liberal-demokratske“. Vlade zainteresovane isključivo za to da nametnu internacionalizam kapitala i špekulantstva malog broja oligarha na sve čeitri strane sveta. Reč je o „Zapadu“, virtuelnoj zemlji koja nije Evropa, imenu za sva ona mesta na kojima su prisutni angloamerički vlastodršci. Možda zvuči da je suviše grubo rečeno, ali, na žalost, to je tako.
Opet na žalost, i Italija, okupirana od 1945. godine, čini deo te atlantske dominacije. Na žalost po italijane, nema izraza nacionalnog ponosa, povraćaja izgubljenogg suvereniteta u svih ovih šezdeset godina „demokratskog kolonijalizma“ i dominacije, ako se izuzme Kraskijevo suprotstavljanje 1984.godine.
Ali, od tada, tokom dvadeset godina, italijanska potčinjenost u sopstvenoj zemlji nije prekinuta, štaviše, postala je još čvršća i „prihvaćenija“.
Ta pozicija je doživela svoju ekonomsku verifikaciju pre dvanaest godina, preko rasprodaje celokupne italijanske strateške industrije, u svim sektorima, od energije do prehrane, od transporta do telekomunikacija. A njena vojna potvrda se dogodila u vidu sramnog učešća ondašnjih levičarskih vlada- Prodijeve i D’Alemine- u agresiji na Srbiju, u agresiji na samo srce naše velike otadžbine, naše Evrope. Prvo NATO, pa UN. Svejedno, obe organizacije su američki instrumenti.
Otmica Kosova i metohije od njegove majke Srbije je slučaj za primer. Na Kosovu i Metohiji, oblasti veličine polovine Pijemonta, 20.000 gerilaca OVK, koje su Amerikanci dobro naoružali i opremili, borili su se protiv regularne vojske i državne policije. „Nezavisnost“ Albanaca se temeljila na demografskoj uceni. Nedavna okupacija srpske teritorije, koja je pravno i istorijski srpska i smatrana je „kolevkom nacije“, imala je, dakle,jak simbolistički značaj. Albanski teroristi su sistematski primenjivali terorizam kroz neprestanu represiju. U megafonima njihovih atlantskih saveznika ma kakve pogibije albanskih civila, bez obzira na broj i okolnosti, pretvarane su u „masovne pogrome“. Danas se zna da je bilo ukupno 205 žrtava (potom se to popelo na 2000, ali tek kad je intervenisao NATO,jer je bombardovanje bilo pakao), što je opet bilo manje od broja ubijenih srpskih civila. U svakom slučaju, to je bila unutrašnja stvar suverene države SRJ.
Ali zapadne „demikratije“ su intervenisale u ime „humanitarnih prava“- predvođene D’Alemom,Solanom,Emom Bonino,Kušnerom- pa su,pošto su same sebe proglasile za „svetske policajce“, sedamdeset osam dana i noći bombardovale SRJ ubivši i ranivši 10.000 civila (od kojih 500 albanaca), a onda su doveli na vlast na Kosovu i Metohiji albanske islamske teroriste iz OVK.
Rezultat te „humanitarne“ intervencije bio je najveće „etničko čišćenje“ na Balkanu. Od 360.000 srba koji su tamo živeli, ostalo ih je samo 60.000. Ako uključimo i intervenciju Hrvata Tuđmana (stotine hiljada prognanih Srba iz Krajine,samo u jednom danu), razmere tog užasa postaju prosto neverovatne.
U Miloševićevo vreme dve građanske zajednice, srpska i albanska, živele su kako-tako zajedno (tukli su se vojska i gerilci,ali ne i civili), a danas taj zajednički život nije više moguć i potrebno je stalno prisustvo okupacionih snaga. U toj situaciji, Srbi u enklavama su svedeni na žive mete, što se potvrđuje skoro svakodnevno.
Živeli Angloamerikanci, živeo NATO, živele UN! Normalizovali su i atlantizovali Balkan. Nije balkanizovana Evropa, nego je atlantizovan Balkan. Sada su prešli na nove adrese. Dokle? I hoće li doista uspeti?

Ugo Gaudenci